DOBROSAV ANDRI?, DIREKTOR PRVOG PARTIZANA A.D. U

Priznati u svetu

Dan Prvog partizana ad Užice, 22. novembar biće obeležen 20. novembra a time i 80 godina rada i postojanja. Jubileju će prisustvovati brojnih gostiju, a svoj dolazak su najavili i visoki zvaničnici Srbije, ali i predstavnici najvažnijih kupaca i poslovnih partnera Prvog partizana

Tim povodom razgovarali smo sa Dobrosavom Andrićem, direktorom, podsećajući da je Dan preduzeća je 22. novembar, zapravo sećanje na eksploziju u Partizanskoj fabrici oružja i municije koja se dogodila na ovaj dan 1941. godine u trezorima Narodne banke, današnjem Narodnom muzeju, gde je i bila smeštena fabrika koja je nastala na temeljima Fabrike oružja i municije Slovenca Jakova Pošingera koja je iz Kranja preseljena u Užice 1928. godine?

-Mnogo je datuma koje smo razmatrali, a koji su bitni za rad i život ove fabrike i koji se mogu uzeti za dan preduzeća. Pomenuli ste vreme kada je to sve započeo Pošinger, ali je kasnije bilo i zabrana, zatim preseljenja, pa i pomenuta eksplozija. Ipak smo odlučili da datum Dana preduzeća ništa ne menjamo, odnosno, da to ostane i dalje 22. novembar, dan kada se 1941. godine u Pratizanskoj fabrici oružja i municije dogodila eksplozija. Kako će ubuduće biti, ostaje da se dogovorimo. U svakom slučaju, fabrika ove godine slavi svojih osamdeset godina. To je dug period i za čoveka, a kamoli za privredno društvo. Naša fabrika je nakon ovih godina stekla puno iskustva, znaju je svi u svetu, mnogo znači na pojedinim tržištima za naše partnere, a i za našu državu sa aspekta bezbednosti, jer smo jednim delom i namenska industrija.

Kako ćete obeležiti jubilej?

Radno i svečano. Subota je 22. novembar pa smo se dogovorili da jubilej obeležimo 20. novembra, a to je radni dan. Fabrika će normalno funkcionisati, radiće u dve, a na pojedinim operacijama i tri smene kao i uvek, sa punim kapacitetima. Za svečani deo predvideli smo pre podne prijem zvanica, obilazak proizvodnje, nakon toga skromnu akademiju u Narodnom pozorištu, a zatim je svečani ručak. Među zvanicama biće značajni poslovni ino partneri koji čine našu radnu familiju, a biće i domaće visoke zvanice. Imam uveravanja da će među njima biti i ministar odbrane Dragan Šutanovac, ambasadorka Belgije u Beogradu, ministar trgovine Republike Srpske i svi predstavnici naših najbitnijih kupaca i partnera, dobavljača i državnih organa. To je oko stotinak ljudi vrlo bitnih za život i rad Prvog partizana.
Biće dodeljene i jubilarne nagrade za radnike sa10, 20 i 30 godina neprekidnog radnog staža kao i zahvalnice i povelje za naše partnere i saradnike.


Da li može preduzeće, plasirajući ovu vrstu proizvoda na tržišta, biti izdajnik?

To je jedan vid poslovanja koje je potpuno uređeno. Mnoge norme koje važe za državu u kojoj fabrika radi, važe i za nju kao privrednog subjekta. Odlukom Saveta bezbednosti postoji određeni broj država kojima se ne može, generalno rečeno, isporučivati, naoružanje. To automatski znači da mi i da hoćemo, ne možemo tamo plasirati robu. Takođe, postoje i određeni regioni koji su kritični u pojedinim momentima bez obzira što nema odluka Saveta bezbednosti, gde država ima ili nema interes da daje svoju robu. Ako proceni da nema interesa bilo koje vrste, ne samo ekonomskog, roba, takođe, ne može da ode u taj region. To je kod nas izregulisano i tri ministarstva pripremaju podlogu za dobijanje izvozne dozvole, sertifikata, da možemo u neku zemlju isporučiti robu. Minstartvo odbrane, Ministarstvo inostranih poslova i Ministarstvo unutrašnjih poslova prave procene sa svojih aspekata i tek nakon njihove saglasnosti, Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja daje sertifikat da određenu robu možemo izvoziti. Jedan komad našeg proizvoda ne može izaći iz fabrike bez adekvatnih državnih dozvola, a koje imaju za cilj da iskontrolišu puteve i tokove naoružanja u svetu. Mi to poštujemo 101 posto.

Kako vidite budućnost preduzeća u smislu vlasničkih odnosa?

Mogu da govorim o sadašnjoj situaciji, a budućnost mogu da predpostavim. Država, Vlada Republike Srbije većinski je vlasnik preduzeća. Njen udeo u ukupnom kapitalu je 76 procenata. Ostalih 24 odsto još uvek je društveni kapital koji treba da doživi transformaciju u narednom periodu u skladu sa važećim zakonima, kao i važećem Zakonu o naoružnju. O budućnosti u ovom segmentu mogu da kažem samo da bi zaposleni želeli da u skladu sa Zakonom o privatizaciji dobiju besplatne akcije u procentu koji Zakon definiše, to je onih 30 odsto društvenog kapitala. Višak treba da bude ponuđen tržištu i novac od prodaje investirati u razvoj kompanije. To bi trebalo da bude normalan model. Da li će se tako i desiti ostaje da se vidi. Nadam se da ćemo sa Ministarstvom odbrane iznaći najbolje puteve koji bi važili za svih šest fabrika u Srbiji koje čine sistem odbrambene industrije. Prema Uredbi Vlade to bi trebalo da se završi do kraja ove, ali je verovatno da će sve biti prolongirano za narednu godinu. Tokom protekle tri godine, odbrambena industrija bila je u restrukturiranju. Završili smo ga, neko sa više, neko sa manje uspeha. To su tri vrste restrukturiranja. Finansijsko, u kojem su prebijeni međusobni dugovi države i pojedinih subjekata grupacije na račun povećanja državnog kapitala u tim firmama. Imali smo i dva kruga socijalnog programa zahvaljujući kojem smo oko 450 ljudi socijalno zbrinuli. Trenutno zapošljavamo svega 615 radnika što je za postojeću vrstu tehnologije u našem preduzeću mali broj i zato imamo u proseku po 300 ljudi koji su na povremenim poslovima. Neke fabrike iz ovog sistema odbrambene industrije s manje uspeha su sprovele socijalni program, pa će za njih biti i treći krug. Predstoji i treći vid restrukturiranja, investicioni. Sve fabrike su iskazale potrebu za sredstvima kojima bi se tehnološki nivo proizvodnje mogao povećati. Jer, neprirodno je da umanjujemo broj ruku angažovanih u proizvodnji, a da istovremeno, te ljude ne zamenimo novom opremom koja će raditi umesto njih. To pokušavamo da rešimo sa Vladom, ali malo teže ide jer je u pitanju veliki obim sredstava. No, mi ne čekamo, već svake godine samostalno izdvojimo iz tekućeg poslovanja za ove namene oko dva miliona evra. Pokušaćemo da i naredne godine, ukoliko naš vlasnik ne bude odlučio da se uključi, uložimo najmanje dva miliona evra konkretno u proizvodnju municije, jer to nama treba. Bez obzira što nas ceo svet zna, moramo se razvijati da bismo uspeli da pratimo i poslovna i ekonomska kretanja u svetu. S druge strane, po prosečnoj starosti radnika mi smo stara fabrika i prirodnim odlivom značajan broj ljudi svake godine ode u penziju. Prosek radnog staža je preko trideset godina. Zato nam naredne godine predstoji podmlađivanje fabrike.

Od 1980. godine Prvi partizan radi i u podzemnim objektima što poskupljuje proizvodnju. Već nekoliko godina unazad priča se o preseljenju tog dela preduzeća, a država je obećala da će učestvovati u toj investiciji koja bi se otpaltila za samo četiri godine. Dokle se stiglo s tim?

Obzirom na ukupna svetska politička kretanja niko ne garantuje , ali je relano da ćemo kao demokratska zemlja u bliskoj budućnosti zauzeti svoje mesto i u EU. Na bazi toga i ako se uzmu ekonomski, humani i poslovni razlozi, postoje svi aspekti da se i taj deo proizvodnje odvija u normalnim uslovima, na dnevnom svetlu. Već sami sprovodimo određene aktivnosti na izmeštanju tog pogona. Prema procenama, ukupna investicija je oko četiri miliona evra. Ako bi vlasnik mogao da obezbedi sredstva ili povoljne kredite onda bismo te aktivnosti mogli da završimo vrlo brzo. A ako budemo radili sami, onda će to trajati duže. Osim iseljavanja, moramo dosta raditi na tehnološkom osavremenjavanju. I jedno i drugo fabrika sama ne može da uradi, a sada nije lako obezbediti kreditene linije. Tako smo sada u nekoj status kvo situaciji i čekamo investiciono restrukturiranje, a preseljenje je sastavni deo investicionog plana. Naravno, nećemo odustati da to rešavamo sa nadležnima. U međuvremenu, sami smo kupili proizvodnu halu od 3,5 hiljada kvadrata nekadašnjeg Tvrdog metala. U nju ćemo da preselimo našu alatnicu tako će biti slobodnih 4,5 hiljade kvadrata. Sa tom površinom i dodatnom, možda, gradnjom ili kupovinom nekog sličnog objekta, a biće ih u krugu Prvog partizana, stvorićemo prostor u koji ćemo moći da preselimo najveći deo proizvodnje iz podzemnog objekta. Paralelno, moramo sa partnerima ili sa državom, rešiti šta ćemo sa podzemnim objektom, jer je to veliki prostor. Ne možemo ga zanemariti i ostaviti da propada. Istina je da ova fabrika ima milion evra uvećane godišnje troškove samo zato što se proizvodnja sprovodi u podzemnom objektu.

Šta je bilo sa mesečnim subvencijama za proizvodnju od deset miliona dinara od strane Vlade koje je u aprilu obećao do kraja godine Mlađan Dinkić, tadašnji ministar ekonomije? Koliko puta ste dobili ovu subvenciju?

Dobili smo je tri puta, zaključno sa avgustom, a zatim su počele aktivnosti u vezi rebelansa budžeta. Mi nećemo odustati od realizacije tog obećanja i dok se sve pravne aktivnosti u vezi rebelansa budžeta završe , verujem da ćemo dobiti ostatak subvencija. Ta sredstva koristimo u tekućem poslovanju.

Šta je okosnica proizvodnog programa Prvog partizana danas?

Nakon Drugog svetskog rata Jugoslavija je odlučila da Prvi partizan proizvodi malu, streljačku, municiju do kalibra 127. Do danas je ostao na toj programskoj podeli i proizvodi municiju za streljačko naoružanje, za oružja malih kalibara među kojima i municiju tog kalibra namenjenu oružanim snagama, ne samo ove, već i svih država na svetu koje to žele da kupe. Prvi partizan pravi i karabinsku lovačku, a razvio je i širok spektar municije za pištolje i revolvere. U proteklim decenijama taj program smo proširili do te mere da sada spadamo među tri svetske firme po broju kalibara koje nudimo tržištu u svom asortimanu. Znači, Prvi partizan radi i za komercijalna tržišta i za oružane snage širom sveta u okviru malih kalibara. Osim toga, interes fabrike bio je da što manje u ovom programu zavisimo od drugih pa sami proizvodimo radne, kontrolne alate, sami remontujemo opremu, proizvodimo nove mašine za proizvodnju streljačke municije. Tako, celom svetu možemo i to nuditi i nudimo i isporučujemo pojedine delove opreme. Možemo izgraditi u bilo kojoj državi novu fabriku za proizvodnju streljačke municije. Postoji i niz civilnih programa koji nam služe kao dopuna našoj alatnici.

U javnosti, pre svega, stručnoj, komentariše se da je Prvi partizan u ovom trenutku najrentabilnija fabrika namenske proizvodnje. Šta to znači?

Ako se poredimo sa fabrikama u našoj grupaciji, neću biti nimalo pretenciozan ako kažem da ponajbolje stojimo. Za to postoji nekoliko razloga. Prvo, i komercijalne i namenske proizvode nudimo tržištu. To ima još Zastava, sve druge fabrike nude samo vojne proizvode. Tu je naša komparativna prednost. Osim toga, valorizuju se ideje od pre trideset godina da i civilnu municiju razvijemo i dignemo na nivo da možemo i od nje da živimo. Drugo, podsećam vas na 1999. godinu. Sve fabrike odbrambene industrije su u NATO bombardovanju u velikom delu uništene i većina njih je našle snage da ponovo uspostavi, ako ne iste, ono bar slične kapacitete. Danas pokušavaju da nađu tržište i plasiraju svoje proizvode. I iz godine u godinu to se polako i dešava. Takav problem naša fabrika nije imala. Realno, mi smo sada ubedljivo najveći izvoznik u sistemu odbrambene industrije. To je dobro i za ovu fabriku i za naš region, ali ne treba biti samoživ. Mene raduje da i druge fabrike povećavaju svoj izvoz i to celu grupaciju čini realno jačom. Uostalom, ove fabrike su od svog postojanja bile nosioci struke, ukupnog razvoja države, regiona i danas država ima interes da sve one funkcionišu i napreduju.

Da niste samoživi pokazali ste i time što ste nakon bombardovanja, u skladu sa svojim mogućnostima, pomagali oštećenim fabrikama u svojoj grupaciji.

To je bilo skromno, ali u pojedinim momentima, verovatno i život znači. Naša pomoć njima i njihova nama, ogleda se u tome da ono što radimo jedni za druge, trudimo se da to bude što bolje i brže. Uvek druge preporučujemo svojim partnerima, jer veliki svetski kupci ne kupuju samo malu municiju, već se bave širokim spektrom proizvoda iz oblasti naoružanja. Uvek vrlo rado preporučimo naše fabrike kao tehnološki i poslovno potentne da realizuju njihove zahteve. To su i najveći produkti naše međusobne saradnje. I na sajmovima dajemo sve informacije o našim fabrikama koje to isto rade i za nas.

Približava se kraj godine. Možete li sada da projektujete konačan poslovni rezultat? Koliko izvozite?

Nekoliko godina unazad potpuno smo otvorili svetsko tržište za prodaju naših proizvoda poštujući sve potrebne norme. Rezultat svega je da iz godine u godinu povećavamo svoje proizvodne planove. Plan za ovu je za 18 posto veći u odnosu na plan za prošlu godinu. Već smo za deset meseci ispunili plan za prošlu godinu. Isto je tako bilo i prošle godine kada je plan bio veći za 20 procenata od plana za prethodnu godinu. Međutim, ovakav trend se ne može nastaviti neiscrpno. Ne možemo kazati da će nam plan za narednu godinu biti veći za 20 procenata u odnosu na ovogodišnji. Jednostavno, ove godine, poslujemo na granici teoretskih kapaciteta. Zato se moramo širiti i osavremenjavati, jer tržište imamo. Već sada imamo skoro definisanu celu narednu godinu što se prodaje tiče, a samim tim i proizvodnje. Međutim, svi smo navikli na udare razne vrste koji se dešavaju, koje mi ne stvaramo, ali nas ne obilaze. Podsetiću vas da je osnovni materijal za proizvodnju municije mesing koji se dobija na bazi bakra i cinka. To su berzanski materijali. Niko od nas, pa čak i oni koji se bave time, ne znaju kretanje cena tih materijala za mesec ili dva dana pa je veoma teško ugovarati ove, a isporučivati naredne godine. Zato moramo mudro zaštiti fabriku od takvih mogućih udara. Zatim, pitanje kursa. Mi ćemo se nekako prilagoditi ako kurs blago varira, ali ako su velike amplitude, onda je teško. Zato je bitno, da sve fluktuacije budu što manje, pa je i rizik manji za nas, jer izvozimo 95 odsto svoje proizvodnje. Sadašnja ekonomska kriza nije se odrazila na našu fabriku, ali smo zabrinuti, mada ne očekujem da nam se tržište smanji. Ako se smanji, mi ćemo moći da se nosimo sa tim. Već vidimo da je manje novca na tržištu i da je skuplji. I otud, odvud, sve se u najvećem delu slomi na leđima privrede. Nas u narednom periodu, ipak, najviše brinu finansijska kretanja. Imamo uveravanja od države da će sve biti u redu. U dobrom delu u to i verujemo, jer još uvek nemamo nešto čime bi to mogli demantovati. Hteo bih da verujem da će se tako i nastaviti.

Koliko će biti ukupna vrednost proizvodnje ove godine?

Za ovu godinu, plan je projektovan na oko 50 miliona dolara i to ćemo realizovati. Međutim, ako kurs bude 80 dinara, onda to neće biti toliko.

Kako ćete napraviti plan za iduću godinu?

Trudićemo se da finansijski plan bude veći nego što je fizički obim proizvodnje. Najbolja varijanta bila bi zadržati plan fizičkog obima proizvodnje, a finansijski povećati za 20 do 30 procenata. Tako bi se stvorili uslovi za veći profit.

Naredne godine možemo očekivati i novo zapošljavanje?

Da, ali u zavisnosti od aktivnosti u restrukturiranju. Ono što decidno mogu da kažem je, da je poslednji momenat, da naredne godine zaposlimo nove, mlade, stručne radnike, majstore.


U vašoj, ali i u drugim fabrikama ove grupacije, sindikat je veoma aktivan i rukovodstva često stoje iza njihovih stavova?

Odnosi između rukovodstva i sindikata kod nas su korektni. Interes svih zaposlenih ne razlikuje se od interesa menadžmenta, a interes je da fabrika što bolje funkcioniše. Tu smo potpuno jedinstveni. Sasvim je prirodno da sarađujemo, jer na taj način uvek nađemo zajednički jezik za bilo šta što se tiče radnika. Za proteklih jedanaest godina, koliko sam direktor, nismo imali nijednu obustavu rada. Ima tu trzavica i nije sve glatko, ali je sve u granicama pristojnosti.

Rada Popović